Нека пролог наше идеје буде промовисање знаменитих црногорских Срба. Они су историјски, интелектуални и духовни свјетионици који обасјавају правац и нама рођенима после њих. Такав је био Борислав Пекић (Подгорица, 4. фебруар 1930 — Лондон, 2. јул 1992.) један од највећих српских и европских писаца ХХ вијека, ерудита, демократа и јединствени геније најчистије и најслободоумније мисли. Ево како је он размишљао:
„Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности којима је Његош певао, где тајне живота за којима је трагао? Где је Истина? Где Правда? Доброта? Слобода? Где је човечност, Благородност, Племенитост? Где Оданост, Пожртвовање, Часност? Где је избор Царства небескога, изгубљеног у себичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодно умирање, а постојање не заслужује више од заборава?
Зар ће се Људска пустоловина вратити стваралачком миту прапочетка, из кога је на светлост историје изведена, али не онако како се хеленски и балкански аргонаутички херој Јасон тријумфално вратио са Златним Руном о рамену, него, побеђена и осрамоћена, с одртом, крвавом, прљавом кожом својих заблуда, илузија и грехова?
Ако први стихови Вијенца одају моје зебње, стих с краја Луче – „Воскресењем смрт си поразио“ – враћа моје наде.”