Постоји та нека врста чудног феномена у вези са нашим народом са рубних подручја српства (или макар оних подручја која су само стицајем историјских околности постала рубна). На тим се мјестима, вјероватно из својеврсне националне угрожености, често дух народа експлицира интензивније и осјећа живље него што би то био случај у самој матици. Црна Гора је, сама по себи, вјековима егзистирала као својеврсни наставак и природни продужетак видовданске трансверзале и овај непорециви факт биљежи и Андрић на почетку свог чувеног есеја о Његошу: „(…) у Црној Гори види живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна колико хлеб и вода“ .
Нажалост, трагично балканско политичко замешатељство није пропустило да кроз ренде историје провуче и Црну Гору. И тако смо од земље у којој се „крсту служи, а Милошем живи“ тек кроз неколико десетљећа стигли до државе у којој дјечак на часу историје бива прокажен од стране предавача зато што је казао да је Црна Гора једна од првих српских држава, у којој је друштвено прихватљиво послати официре на прославу Олује, и у којој се на концу за политичку реалност прихвата пројекат прогона српског свештенства и одузимања имовине јединој канонској православној цркви (на срећу, неславно завршен). Готово тридесетогодишње држање цијелог једног народа у стању апартхејда, наметање колективне кривице, систематски прогон, одузимање радних мјеста и сл. резултирало је специфичним стањем колективне утучености, а број Срба у некад чисто српској земљи (о чему свједоче и први пописи, али и земљописи краљевине Црне Горе) је почео да се осипа и пада испод једне трећине.
Иницијална идеја да црногорски Срби могу да истрпе много (истрпјели су флагрантну крађу на рефрендуму 2006, доношење дискриминаторног Устава, признање тзв. Косова, улазак у НАТО пакт) помутила је и до брзоплете одлуке довела и – сада већ одлазећи – режим Мила Ђукановића.
Закон о слободи вјероисповјести је био црвена линија и високи праг преко кога није требало да прелазе, али и покретачки механизам у свијести српског живља који га је и извео на улице и поразио режим 30. августа. Руку на срце, овдје треба рећи да су, заједно са нама, током свих оних величанствених шетњи, корачали и наши пријатељи Црногорци, чак и Бошњаци, којима се аутор ових редова захваљује јер проста изборна математика казује да без њихових гласова ни августовско достигнуће не би било могуће.
Било како било, Балкан производи више историје него што може да свари, и ето, намјестило се тако да је попис у Црној Гори већ идуће, 2021. године. У том смислу је група младих ентузијаста, без икаквог опортунизма и скривене агенде, покренула пројекат са називом „Ми знамо ко смо“ који ће имати за циљ промоцију српског идентитета и очување српског имена на предстојећем попису. У питању је непрофитни пројекат са јасно формулисаним циљевима (о томе више на Фејсбук страници Ми знамо ко смо) који ће покушати да извуче народ из фусноте, скине незаслужену стигму са српског имена и промовише оно најбоље (културу, здраву мисао, друштвену и грађанску одговорност, солидарност и бригу за наше људе који не заслужују да им се одлазећа политика понавља).
Наравно, једна од кључних ставки нашег дјеловања мора бити и очување српског језика којим се, и по јако сумњивим истраживањима, и даље служи највећи проценат становника Црне Горе. Тренутно иницијатива постоји само на мрежама, али ће несумњиво изаћи на терен кад за то дође вријеме.
Овдје ваља напоменути да Срби у Црној Гори већ имају своје реномиране институције које ће, бар се надамо, убрзо кренути сличним путем. Наш пројекат није и не жели да буде конкурентан. Ми само желимо да поново оживимо онај дух који је примијетио и Андрић пишући о Његошу, који је спорадично оживљаван (од мојковачке епопеје до величанствених литија стољеће касније), а који су безуспјешно покушавали да ампутирају протеклих пар деценија.
У том смислу слиједимо идеје наших великана (са чијом смо промоцијом већ кренули на нашој страници) и духовних вођа за којима смо корачали (митрополит је прије пар дана пророчки казао: опет се враћамо Косову!). Са надом да ће Срби опстати – друкчије не може – и да стихови наше химне „даће Бог и Света Мати да се једном све поврати“ не буду тек рефлекс површне демагогије која живи само на мајицама и паролама већ чињенично стање српске будућности у Црној Гори.
Стефан Синановић је професор српске књижевности и један од оснивача пројекта „Ми знамо ко смо“. Екскулзивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Стефан Синановић/Нови Стандард
Извор Нови Стандард